Како авет комунизма влада светом- део V - наставак
Инфилтрирање на Запад (1)
4. Културна револуција Запада
1960. године прошлог века су прекретнице у модерној историји довеле до незапамћеног културног удара са Истока на Запад. За разлику од Културне револуције кинеских комуниста, изгледало је да је Западна контракултура имала неколико фокуса, или штавише да нема уопште фокуса.
Током деценије од шездесетих до седамдесетих година, учесници покрета контра-култура углавном млади људи били су мотивисани разним стремљењима. Неки су се супротставили рату у Вијетнаму, неки су се борили за грађанска права, неки се залагали за феминизам и осудили патријархат, неки су се трудили за хомосексуална права. Заокружујући све ово је био запањујући спектакл покрета који су се залагали за сексуалну слободу, хедонизам, наркотике и рок музику и против традиције и ауторитета.
Циљ ове Западне културне револуције је уништавање исправне хришћанске цивилизације и њене традиционалне културе.
Мада је изгледала очигледно поремећено и хаотично, ова међународна културна промена проистиче из комунизма.
Млади учесници контра-културног покрета поштовали су три идола-"три М" - Маркса, Маркусе и Мао Цетунга.
Херберт Маркус (Herbert Marcuse) је био кључни члан франкфуртске школе, групе марксистичких интелектуалаца повезаних са Институтом за друштвена истраживања на Гете Универзитету у Франкфурту. Првобитно успостављен 1923. године, његови оснивачи су користили концепт критичке теорије за напад на западну цивилизацију и примену марксизма у културну сферу.
Један од оснивача школе био је мађарски марксист Гиорги Лукач (Gyorgy Lukacs) 1919. године, славно је питао: "Ко нас може спасити од Западне цивилизације ?" [20] У наставку тога, рекао је да је Запад крив за геноцидне злочине против сваке цивилизације и културе са којом се сусрео. Према Лукачу су америчка и Западна цивилизација највећа светска складишта расизма, сексизма, нативизма, ксенофобије, антисемитизма, фашизма и нарцизма.
1935. марксисти из Франкфурта су се преселили у Сједињене Државе и повезали се са њујоршким универзитетом Колумбија. То им је пружило могућност да дистрибуирају своје теорије на америчко тло. Уз помоћ других левичарских интелектуалаца корумпирали су неколико генерација америчке омладине.
Комбинирајући марксизам са фројдсим пансексуализмом, Маркусове теорије катализирале су покрет сексуалног ослобођења. Маркус је веровао да је сузбијање сопствене природе у капиталистичком друштву отежавало опуштање и слободу. Због тога је било неопходно супротставити се свим традиционалним религијама, моралу, поретку и ауторитету како би се друштво претворило у утопију безграничног и безнапорног ужитка.
Истакнуто дело Маркуса „Ерос и цивилизација“ заузима значајно место међу бројним радовима франкфуртских научника из два специфична разлога: Прво, књига комбинира мисли Маркса и Фројда и Марксову критику политике и економије чини критиком културе и психологије. Књига је такође изградила мостове између франкфуртских теоретичара и младих читаоца, омогућавајући културну побуну 1960-их.
Маркус је рекао: "[Противкултурни покрет може се назвати] културном револуцијом, јер је протест усмерен ка читавом културном естаблишману, укључујући и морал постојећег друштва....Постоји једна ствар коју можемо рећи с потпуном сигурношћу: Традиционална идеја револуције и традиционална стратегија револуције је окончана. Ове идеје су застареле. ... Оно што морамо предузети је врста дифузне и распрострањене дезинтеграције система" [21]
Мало њих је међу побуњеничком омладином могло схватити мрачне теорије франкфуртске школе, али су Маркусове идеје биле једноставне: бити против традиције, анти-ауторитативан и антимилитантан. Уживати у сексу, дроги и рокенролу без ограничења. "Водите љубав, а не рат" Све док ви кажете "не" свим ауторитетима и друштвеним нормама, ви се сматрате учесником у "племенитом револуционарном циљу". Било је тако једноставно и лако постати револуционар; није нимало чудо што је у то доба привукло толико младих људи.
Мора се нагласити да иако су многи упорни омладинци поступали по сопственом нахођењу, многи од најрадикалнијих студентских лидера на челу покрета обучавали су и манипулисали страни комунисти. Примера ради вође студената за демократско друштво „Students for a Democratic Society“ (SDS) обучавани су на Куби.
Студентски протести су били директно организовани и подстакнути од стране комунистичких група. Екстремно лева фракција Ветермен (Weathermen) се одвојила од студената за демократско друштво и најавила у изјави из 1969. године: "Конфликти између револуционарних народа Азије, Африке и Латинске Америке и империјалиста на челу са Сједињеним Државама је главна контрадикција у савременом свету. Развој ове контрадикције јесте промоција борбе људи читавог света против америчког империјализма и његових слуга" Ово је написао Лин Биао тада други најмоћнији лидер комунистичке Кине и произилази из серије чланака званих: "Живела победа народног рата!" [22]
Баш као што је Културна револуција изазвала непоправљиву штету традиционалној кинеској култури, противкултуран покрет је проузроковао титански преокрет у западном друштву.
1. нормализовао је многе субкултуре које су припадале нижим деловима друштва, или су биле девијантне варијанте главне културе. Сексуална слобода, дроге и рокенрол су брзо еродирали моралне вредности младих и претворили их у мирну корозивну силу која је била против Бога, против традиције и против друштва.
2. покрет контракултуре је био преседан хаотичног активизма и подстакао широк анти-друштвени и анти-амерички начин размишљања, постављајући тло за уличну револуцију која ће касније доћи.
3. након што су млади шездесетих година завршили активистички начин живота, ушли су на универзитете и истраживачке институте, завршили докторате и добили академске титуле и ушли у маинстрем америчког друштва. Они су са собом доносили марксистички поглед на свет и његове вредности у образовање, медијима, политици и бизнису, продужујући ненасилну револуцију широм земље.
Од 1980-их, левица је у великој мери преузела и успоставила упоришта у маинстрем медијима, академским и холивудским.
Председништво Роналда Регана укратко је преокренуло овај тренд, само да би се то поново покренуло деведесетих година и достигло врхунац у последњих неколико година.
5. Противратни покрети и покрети за грађанска права
У Џорџ Орвеловој „1984” једно од четири главна министарства Океаније је Министарство за мир, чија је дужност водити рат. Инвертивно значење његовог имена уствари садржи дубоко значење: када је снага слабија од непријатељске, најбоља стратегија је да се прогласи жеља за миром. Пружити маслинову гранчицу је најбољи начин да сакријете непосредни рат. Совјетски савез и друге комунистичке земље били су и наставиле да буду вешти практиканти ове стратегије која се користи за инфилтрирање Запада.
Светски мировни савет је формиран 1948. године. Њен први председник био је француски физичар Жолио-Кири (Joliot-Curie) члан Француске комунистичке партије. Други светски рат је управо био завршен а Сједињене Државе су и даље биле једина земља која је произвела и тестирала атомску бомбу.
Пошто је у рату претрпео огромне губитке Совјетски Савез је агресивно промовисао светски мир као стратегију којом би спречио притисак са Запада. Светски мировни савет био је директно под контролом Совјетске мировне комисије, организације повезане са совјетском комунистичком партијом. Широм света промовисао је Совјетски Савез као мировну земљу, осуђујући Сједињене Државе као највећег заговорника рата и непријатеља мира.
Врховни совјетски званичник и идеолошки лидер Михаил Суслов промовисао је "борбу за мир" што је постало средство совјетске реторике.
"Садашњи анти-ратни покрет сведочи о вољи и спремности најшире народне масе да очува мир и спречи агресоре да још једно покољење човечанства увуче у амбис", написао је Суслов у пропагандном тракту из 1950 године. "Задатак је сада да се ова воља масе претвори у активне, конкретне акције у циљу осујећивања планова и мера англо-америчких заговорника рата" [23]
Совјетски савез је спонзорисао мноштво организација и група као што су Светска федерација синдиката, Светска асоцијација младих, Међународна федерација жена, Међународна федерација новинара, Светска демократска омладинска алијанса, Светска асоцијација научника и сл. Светски мировни савет. "Светски мир" постао је једна од комунистичке линије фронтог ратишта јавног мњења у рату против слободног света.
Владимир Буковски, истакнути совјетски дисидент је 1982. године написао да: "чланови старије генерације још увек памте маршеве, митинге и петиције из педесетих година прошлог века...Тек сада није више тајна да је читава кампања организована, спроведена и финансирана из Москве, преко тзв. Мировног фонда и Светског мировног већа у коме доминира Савет ..." [24]
Генерални секретар америчке комунистичке партије Гас Хол је рекао: "Постоји потреба да се прошири борба за мир, да је ескалирамо, укључимо више људи и учинимо је врућом темом у свакој заједници, свакој народној групи, сваком синдикату, свакој цркви, свакој породици, свакој улици и свакој локацији на којој се људи окупе...." [25]
Током хладног рата било је три таласа у мирном антиратном покрету. Први је био педесетих година. Други климакс је био антиратни покрет 1960-их и 1970-их. Према исказу Станислава Лунева, бившег официра Совјетског ГРУ-а (војне обавештајне службе) који је 1992. године прешао из Русије у Сједињене Државе, количина новца коју је Совјетски савез потрошио на антиратну пропаганду у западним земљама била је двоструко виша од војне и економске подршке Северном Вијетнаму. Изјавио је да су "ГРУ и КГБ финансирали скоро све антиратне покрете и групе у Сједињеним Државама и другим земљама" [26]
Роналд Радош, бивши марксиста и активиста током ратног анти-вијетнамског покрета, признао је да: "наша намера се никада није толико састојала да окончамо рат већ да би се антиратно расположење користило да изазовемо нови револуционарни социјалистичког покрет код куће" [27]
Трећи главни антиратни покрет је одржан током раних осамдесетих година када су Сједињене Америчке Државе распоређивале нуклеарне ракете средњег домета у Европу. Антиратни демонстранти су захтевали да и Совјетски Савез и Сједињене Државе ограниче своје нуклеарне арсенале, али Совјетски Савез никада није поштовао никакве међународне уговоре.
Студија коју је спровео Правни одбор САД-а 1955. године утврдила је да је за 38 година од оснивања совјетског режима потписано скоро 1.000 билатералних или мултилатералних уговора са различитим земљама широм света, али су готово сва обећања и споразуми била прекршена. [28] Аутори студија навели су да је у историји Совјетски Савез од свих великих нација био најмање поуздан.
Тревор Лоудон је рекао да је током осамдесетих година, против-нуклеарни покрет Новог Зеланда тајно спонзорирао Совјетски Савез користећи обучене специјалне агенте. Као резултат тога, Нови Зеланд се повукао из Споразума о сигурности (АНЗУС или АНЗУС-ов Споразум) који се састојао од Сједињених Држава, Аустралије и Новог Зеланда тиме директно излажући ову малу земљу са популацијом мањом од 4 милиона опасношћу од комунизма. [29]
Након напада 11. септембра 2011, у Сједињеним Државама је било серија неколико великих антиратних демонстрација и протеста. Иза ових демонстрација су биле организације које су блиско повезане са комунистима. [30]
Привлачност комунизма је утицала чак и на високо цењен амерички покрет за грађанска права. Поредећи комунистичке револуције у Кини, Куби и Алжиру, амерички писац Г. Едвард Грифин(G. Edward Griffin) утврдио је да је покрет за грађанска права у Сједињеним Државама пратио исти општи образац.
У првој фази, људи су подељени у различите и међусобно конфликтне групе. У другој фази, успостављен је јединствени фронт да би се направила илузија универзалне подршке и кретала се против опозиције у трећој фази. Четврта фаза је била подстицање насиља. Пета фаза била је покретање државног удара и преузимање власти под маском револуције. [31]
Почевши од краја 1920. Комунистичка радничка партија открила је велики потенцијал револуције црних американаца. Позвали су на оснивање совјетске "црне републике" на средини југа где су живели многи црнци. [32] У приручнику за комунистичку пропаганду објављеном 1934. године називом "Црнци у совјетској Америци", предложено је повезивање расне револуцију на југу са светском пролетерском револуцијом. [33]
Покрети грађанских права у Сједињеним Државама 1960-их су добили подршку од совјетске и кинеске комунистичке партије.
Када се је Леонард Патерсон (Leonard Patterson) црнац и бивши члан Комунистичке партије САД-а који је прошао обуку у Москви, повукао из КП УСА, изјавио je на суду да су нереди међу америчким црнцима уживали снажну подршку СССР-а.
И он и генерални секретар КП УСА Гас Хол били су обучавани у Москви. [34]
Интензивирање покрета за грађанска права поклапа се и са кампањом Кинеске комунистичке партије извоза револуције. ККП је 1965. године истурила слоган "међународне револуције", позивајући "широку суседну област" Азије, Африке и Латинске Америке да опколи "међународне градове" западне Европе и Северне Америке, баш као што је ККП прво преузела села, а затим поразила Куоминтанг у градовима током грађанског рата у Кини.
Све насилне организације у покрету људских права црнаца, као што су Револуционарни акциони покрет и Маоистички Црни пантери подржавани су или су били под директним утицајем ККП. Покрет револуционарне акције заступао је насилну револуцију и сматрао се је опасном екстремистичком организацијом од стране друштва. Распуштен је 1969. године.
И по облику и по идејама Црни пантери су узели за узор ККП са слоганима попут "политичка моћ израста из пиштоља" и "сва моћ припада људима" Цитати Мао Цетунга су били обавезна лектира за све чланове. Као и ККП и Црни пантери су се залагали за насилну револуцију. Један од њених лидера, Елдриџ Кливер (Eldridge Cleaver), предсказује 1968. талас терора, насиља и герилског рата. На многим скуповима црнаца учесници су махали Црвеном књигом (са садржајем цитата председника Маоа) Црвени талас је имао упечатљиву сличност са сценама које су се у исто време виделе у Кини. [35]
Иако су многе жалбе покрета за грађанска права прихваћене од стране главног друштва, радикална црна револуционарна идеологија није нестала. Недавно се појавила као покрет Значај црног живота ткз. Black Lives Matter [36]
Људи широм света желе мир, а пацифизам је древни идеал.
У 20. веку људи истакнутих визија и саосећања уложили су напоре да смање неспоразуме и сукобе међу народима. Због историјских околности, расна дискриминација постоји у Сједињеним Државама и другим Западним земљама. Разумљиво је да људи покушавају да елиминишу расну дискриминацију путем образовања, медија и протеста.
Али, авет комунизма искоришћава идеолошке трендове и друштвене сукобе у земљама Запада. Она сеје раздор, подстиче мржњу и ствара насиље док вара и манипулише масу људи који у почетку нису имали никакве лоше намере.
Референце[1] "Интервју са Тревор Лоудоном," Центар за истраживање капитала
https://capitalresearch.org/article/an-interview-with-trevor-loudon/
Интернационална Радничка класа је основана 1959. године и посвећена је организацији и борби за социјалистичку револуцију у Сједињеним Државама и широм света. За више информација погледајте следећу везу: “Who are the Workers World Party, the group who helped organize the Durham Confederate statue toppling,”
http://abc11.com/politics/who-are-the-workers-world-party-and-why-durham/2314577/.
[2] Карл Маркс, Манифест Комунистичке партије (Интернет Архива Маркс / Енгелс),
https://www.marxists.org/archive/marx/works/1848/communist-manifesto/ch04.htm.
[3] А.М. Мак Брајер, Фабијан социјализам и енглеска политика -
McBriar, Fabian Socialism and English Politics 1884-1918. (Cambridge: Cambridge University Press, 1966), стр. 9.
[4] Мари Агнес Хамилтон, Студија савремене биографије
Mary Agnes Hamilton, Sidney and Beatrice Webb A Study in Contemporary Biography (Sampson Low, Marston & Co. Ltd.).
https://archive.org/stream/in.ernet.dli.2015.81184/2015.81184.Sidney-And-Beatrice-Webb_djvu.txt
[5] Владимир Илич Лењин, Комунизам левог крила: инфантилни поремећај (Marxists.org)
[6] Бернард Шоу, Водич за интелигентну жену ка социјализму и капитализму (Brentanos Publishers New York)
https://archive.org/details/TheIntelligentWomensGuideToSocialismAndCapitalism.
[7] Цитирано из "Истина о Америчком савезу грађанскe слободe", Конгресни запис: Зборник радова и дебата Конгреса, 1. седница.
https://sites.google.com/site/heavenlybanner/aclu.
[8] М. Стантон Евенс и Херберт Ромерстеин, "Увод", Стаљинови тајни агенти: Субверзија Рузвелтове владе (New York: Threshold Editions, 2012).
[9] Дито.
[10] Томас Шуман, Љубавно писмо Америци стр. 21-46 (Los Angeles: W.I.N. Almanac Panorama, 1984), pp. 21–46.
[11] Ион Михаи Пачепа, Роналд Ј. Рих, Дезинформација
Disinformation (WND Books)
[12] Ванг Ценг-цаи, Савремена светска историја стр. 324-329.
Modern World History (San Min Book Co., Ltd. Taipei, 1994)
[13] Динеш Д'Суза, Велика лаж: Излагање нацистичких корена америчке левице. Поглавље7 Dinesh D’Souza, The Big Lie: Exposing the Nazi Roots of the American Left (Chicago: Regnery Publishing, 2017), Chapter 7.
[14] Џим Повел, ФДР'с Фоли: како су Рузвелт и његов Нови курс продужили велику депресију; How Roosevelt and His New Deal Prolonged the Great Depression (New York: Crown Forum, 2003).
[15] Дито, задња страна
[16] Г. Едвард Грифин, Смртоносније од рата, G. Edward Griffin, More Deadly than War, https://www.youtube.com/watch?v=gOa1foc5IXI.
[17] Николас Еберштад, "Високо друштво 50" (American Enterprise Institute), http://www.aei.org/publication/the-great-society-at-50/
Друга референца о последицама америчке политике високог благостања је књига истог аутора: A Nation of Takers: America’s Entitlement Epidemic (Templeton Press, 2012).
[18] Елмер Т. Петерсон, "Ово је тврдо језгро слободе" “This is the Hard Core of Freedom” (The Daily Oklahoman, 1951). Овај цитат је приписан и француском историчарку Алексису де Токуевилу.
[19] Вилијам Л. Линд, Поглавље VI "Додатно штиво о франкфуртској школи" “Further Readings on the Frankfurt School,” in William L. Lind, ed., Political Correctness: A Short History of an Ideology Кратка историја идеологије (Free Congress Foundation, 2004), p. 4–5. Refer to the text at: http://www.nationalists.org/pdf/political_correctness_a_short_history_of_an_ideology.pdf
[20] Вилијам С. Линд, "Шта је културни марксизам?" http://www.marylandthursdaymeeting.com/Archives/SpecialWebDocuments/Cultural.Marxism.htm
[21] Рајмонд В. Рејн, Поглавље II, "Историјски корени "политичке коректности" Кратка историја идеологије “The Historical Roots of ‘Political Correctness,’” in William L. Lind, ed., Political Correctness: A Short History of an Ideology (Free Congress Foundation, 2004), p. 10.
[22] Шен Хан, Хуанг Фенг Џу, "Генерација побуњеника: Западни студентски покрет 1960-их" (Refer to Lin Biao’s translated text at https://www.marxists.org/reference/archive/lin-biao/1965/09/peoples_war/ch08.htm.
[23] Михаил Суслов, "Одбрана мира и борба против ратних хушкача" “The Defense of Peace and the Struggle Against the Warmongers” (New Century Publishers, February 1950).
[24] Владимир Буковски, "Покрет мира и Совјетски савез" (Commentary Magazine, 1982)
Више на: https://www.commentarymagazine.com/articles/the-peace-movement-the-soviet-union/
[25] Џефри Г. Барлов, "Москва и мировни покрет"стр. 5. The Backgrounder (The Heritage Foundation, 1982), p. 5.
[26] Станислав Лунев, Кроз очи непријатеља: Аутобиографија Станислава Лунева стр. 74, стр. 170.
The Autobiography of Stanislav Lunev (Washington D.C.: Regnery Publishing, 1998), p. 74, p. 170.
[27] Роберт Чандлер, Свет сенки: стр. 389.Shadow World: Resurgent Russia, the Global New Left, and Radical Islam (Washington, D.C.: Regnery Publishing, 2008), p. 389.
[28] Антони Ц. Сутон, "Закључци", Најбољи непријатељ ког можете купити Anthony C. Sutton, “Conclusions,” The Best Enemy You Can Buy (Dauphin Publications, 2014).
[29] Тревор Лоудон, Унутрашњи непријатељи: комунисти, социјалисти и прогресивци у Конгресу САД (Las Vegas: Pacific Freedom Foundation, 2013), pp. 5–14.
[30] "Извештај АИМ-а: комунисти покрећу анти-ратни покрет", Исправност у медијима (Accuracy in Media (February 19, 2003),
https://www.aim.org/aim-report/aim-report-communists-run-anti-war-movement/.
[31] Г. Едвард Грифин, Анархија САД: У име грађанских права (DVD), John Birch Society.
[32] Џон Пепер (Џозеф Погани), John Pepper (Joseph Pogani), American Negro Problems (New York: Workers Library Publishers, 1928),
https://www.marxistsfr.org/history/usa/parties/cpusa/1928/nomonth/0000-pepper-negroproblems.pdf.
[33] Џемс В. Форд и Џемес Алан, црнци у совјетској Америци стр. 24-30 The Negroes in a Soviet America (New York: Workers Library Publishers, 1934), pp. 24–30.
[34] Леонард Петерсон, "Тренирао сам у Москви за црну револуцију" https://www.youtube.com/watch?v=GuXQjk4zhZs.
[35] Г. Лоуис Хит, ед. Даље од свиња! Историја и књижевност Партије црног пантера, стр. 61.
G. Louis Heath, ed., Off the Pigs! The History and Literature of the Black Panther Party, p. 61.
Преведено с енглеског:
https://www.theepochtimes.com/chapter-5-infiltrating-the-west_2562641.