Како авет комунизма влада светом - део V
Инфилтрирање на Запад (1)
Део IV, III, II, I,
Пети део: Инфилтрирање на Запад
Авет комунизма није нестао са распадом Комунистичке партије у Источној Европи
Издавачки тим часописа Епох Тајмс и књиге "Девет коментатора о комунистичкој партији"
14. јун 2018. Ажурирано: 7. новембра 2018.
Епох Тајмс објављује серијски превод најновије кинеске књиге " Како авет комунизма влада светом "
Преглед садржаја
1. Насилни и ненасилни комунизам
2. Коминтерна, шпијунски и дезинформацијски ратови
3. Од Новог курса до Прогресивизма
4. Културна револуција Запада
5. Противратни покрети и покрети за грађанска права
Увод
Амерички председнички избори 2016. су били најдраматичнији током протеклих деценија. Иако је излазност бирача била ниска око 58 одсто, кампања је била пуна обртаја и окрета који су остали и након избора. Победник, републикански кандидат Доналд Трамп, био је под опсадом негативног медијског покривања и протестима у градовима широм земље. Демонстранти су држали табле на којима су бљештали слогани као што су: "Није мој председник", проглашавајући Трампа расистом, сексистом, ксенофобом или нацистом. Постојали су захтеви за поновно пребројавање гласова и претње извођења пред суд.
Истраживачко новинарство открило је да су многи од ових протеста подстакле одређене интересне групе. Као што је приказано у документарцу "Америка под опсадом: грађански рат 2017" који је водио истраживач Тревор Лоудон (Trevor Loudon) са седиштем на Флориди, значајан део демонстраната били су "професионални револуционери" који су имали везе са комунистичким режимима и другим ауторитарним државама попут Северне Кореје, Ирана, Венецуеле или Кубе. Лоудонов рад такође је нагласио улогу две истакнуте америчке социјалистичке организације: Светске партије стаљинистичких радника и социјалистичка организација Пут слободе маоиста. [1]
Након истраживања комунистичког покрета од осамдесетих, Лоудон је утврдио да су левичарске организације учиниле САД главном метом за инфилтрацију и субверзију. Поља америчке политике, образовања, медија и бизниса све више се померају лево под утицајем добро позиционираних појединаца. Док су људи широм света славили тријумф слободног света након хладног рата, комунизам је тајно преузео јавне институције западног друштва припремајући се за коначну битку.
САД је на челу слободног света, испуњавајући небеску мисију светске полиције. Укључивање Сједињених Држава одредило је исход два светска рата. Током хладног рата, суочавајући се са претњама нуклеарног холокауста Америка је успешно контролисала совјетски блок до распада совјетског и источноевропског комунистичког режима.
Утемељитељи Америке применили су своје знање о западним религијским и филозофским традицијама како би написали Декларацију о независности и устав СAД-а. Ови документи препознају права које Бог даје човеку - почевши од слободе вере и изражавања – са раздвајањем власти постављајући тиме темеље за систем републичког владања. Док су се Сједињене Америчке Државе водиле грађански рат, тај рат је био у циљу потпуног схватања америчких основних начела тако што је окончао институцију ропства. Преко 200 година ти принципи су урадили непревазиђени посао промовисања "домаћег мира" и обезбеђивања "општег благостања" како то предвиђа преамбула Устава.
Слобода Западне хемисфере директно се супротставља циљу комунизма, који би да пороби и уништи човечанство. Замаскиран само с прелепом визијом колективног, егалитарног друштва, комунизам је усмерио своје изасланике на људско друштво да спроведе своје планове широм целог света.
Док се комунизам манифестује у источним земљама, попут Совјетског Савеза или Кине, као тоталитарна влада масовног убијања и уништавања традиционалне културе, он је тихо и стално преузимао контролу над Западом користећи субверзију и дезинформацију. Нагриза привреду, политичке процесе, друштвене структуре и моралну структуру човечанства како би довео до њене дегенерације и уништења.
Пошто Комунистичка партија нема вођство над Западним земљама, присталице комуниста се намерно или прикривено инфилтрирају у свим врстама организација и институција.
На Западу су најмање четири главне снаге које управљају комунистичку субверзију.
Први агент субверзије био је Совјетски Савез, који је основао комунистичку Трећу Интернационалу (Коминтерну) како би ширио револуцију широм света. Од 1980. кинески комунисти су спровели економску реформу. Кинеска комунистичка партија (ККП) је успоставила политичке, пословне и културне размене које су јој пружиле прилику да се инфилтрира на Запад.
Друго средство субверзије вршиле су локалне комунистичке партије које су сарађивале са Совјетском комунистичком партијом и Коминтерном.
Треће - економска криза и друштвена превирања су подстакле многе западне владе да у последњих неколико деценија усвоје социјалистичку политику што је резултирало сталним помицањем ка левици.
Четврта сила субверзије потиче од оних који симпатизирају и подржавају комунистичку партију и социјализам. Ови путујући „другови” и служе комунизму као пета колона "корисних идиота" унутар западног друштва, помажући уништавању сопствене културе, сејању моралне дегенерације и поткопавању легитимне владе.
Свеобухватан приказ комунистичке инфилтрације на Запад је изван оквира ове књиге, с обзиром на комплексност и непрозирност његовог карактера. Међутим, разумевањем главних тачака, читаоци ће моћи да замисле целу слику о томе како делује зли дух. Схватајући опште детаље, читаоци могу развити слику о томе како зло функционише и науче да сагледају превару кроз слојеве. Ради скраћености ово поглавље нуди општи преглед досега комунизма у Сједињеним Државама и Западној Европи.
1. Насилни и ненасилни комунизам
У уопштеном виђењу, Комунистичка партија је синоним за насиље и то са добрим разлогом. У комунистичком манифесту, Маркс и Енгелс су рекли: "Комунисти презиру сакривати своје ставове и циљеве. Они отворено изјављују да се њихови циљеви могу остварити само присилним рушењем свих постојећих социјалних стања" [2]
Чињеница да су комунистички режими Русије и Кине преузели власт кроз насилну револуцију и користили насиље као средство репресије скренуо је пажњу од мање видљивих облика комунизма.
Огранак марксизма који се залаже за насилну револуцију представља лењинизам, који је теорију развио у два значајна правца. Према Марксу, комунистичка револуција би започела у напредним капиталистичким земљама, али је Лењин веровао да се у Русији (која је била релативно заостала у свом економском развоју) може градити социјализам.
Лењинов други и значајнији допринос марксизму је његова доктрина о изградњи партија.
Изградња партија у основи се састојала од усвајања техника принуде, преваре и насиља утемељеним у криминалним организацијама и охрабреним марксистичком социо-економском теоријом.
Према Лењину, радничка класа није способна развијати класну свест или захтевати револуцију самостално и требало би је мобилисати спољашњим силама. Представници револуције морају дакле, бити организовани у веома дисциплинованој пролетерској „авангарди" - комунистичкој партији.
Године 1884. годину дана након Марксове смрти, основано је британско "Фабијанско друштво", које је тражило други начин за спровођење социјализма. Његов логотип приказује вука у овчјој одећи, а његово име је алузија на Квинта Фабиуса Максимуса Верукозуса (Quintus Fabius Maximus Verrucosus), римског генерала и диктатора познатог по тактици одлагања и постепеног исцрпљавања непријатељске војске и избегавања директне битке.
У првој брошури Fabian Review на насловној страни пише: „Морате бити стрпљиви и сачекати прави тренутак, као Фабиус када се борио против Ханибала, иако су га многи осудили због кашњења. Међутим, када дође време, морате ударити јако, као што је то урадио Фабиус, или ћете у супротном чекати узалудно и безуспешно" [3]
Фабијанско друштво промовише "мирну транзицију у социјализам" Развило је политику "пенетрације" и не само да не ограничава активности својих чланова већ их и охрабрује да промовишу социјалистичке идеје тако што ће се придружити одговарајућим организацијама и искористити важне личности као што су министри, високи званичници, индустријалци, универзитетски ректори и верске вође.
Сидни Веб, председник Фабијанског друштва је написао:
"Као друштво, поздравили смо везу мушкараца и жена свих религијских вероисповести као и оних без иједне, снажно инсистирајући да социјализам није секуларизам; а сам циљ и сврха свих сензибилних колективних акција био је развој индивидуалне душе, савести или карактера. Нити смо ограничили нашу пропаганду на лабуристичку партију која се полако појављује, или на оне који су били спремни да себе називају социјалистима, или физичким радницима или било којој одређеној класи. Наше предлоге, један по један, што је могуће уверљивије, стављамо пред све оне који ће их слушати - конзервативцима кад год смо могли да им приступимо, црквама и храмовима свих вероисповести, разним универзитетима, либералима и радикалима, заједно са другим социјалистичким друштвима у свако доба. Ово смо назвали "прожимање"- и то је била важна спознаја." [4]
Многи чланови друштва Фабиан били су млади интелектуалци. Они су држали говоре и објављивали књиге, часописе и памфлете широм друштва. У 20. веку, Фабијанско друштво преселило се на политичку сцену. Веб(Webb) је постао представник Фабиана у новоформираном Одбору за радно представништво Лабуристичке партије.
У Лабуристичкој партији Веб је израдио свој партијски устав и партијски програм. Одговарајући улогу у формирању политике, Веб се трудио да Фабијански социјализам буде водећа идеологија партије. Фабианско друштво је касније стекло утицај у Сједињеним Државама, где више група постоји на факултетима за слободну уметност на многим универзитетима.
Без обзира да ли је то Лењинов насилни комунизам или ненасилни комунизам друштва Фабијан, оба манипулишу помоћу комунистичке зле авети а крајњи циљ им је исти.
Лењинов насилни комунизам не одбацује ненасилна средства. Лењин је у својој књизи "Комунизам левице - инфантилни поремећај" критиковао комунистичке партије западне Европе које су одбиле да сарађују са оним што је назвао "реакционарним" синдикатима или да се придруже “капиталистичком” националном парламенту.
Лењин је у својој књизи написао: "Уметност политике (и комунистичко правилно схватање његових задатака) састоји се у исправном мерењу услова и тренутка када авангарда пролетаријата може успешно преузети власт, када је у стању - током и након одузимања моћи - да добије адекватну подршку из довољно широких слојева радничке класе и непролетерских радничких маса и када је након тога у стању да одржи, консолидује и прошири своје правило образовањем, обуком и привлачењем све шире масе радника" [5]
Лењин је изнова и изнова нагласио да комунисти морају сакрити своје стварне намере. За преузимање власти не могу се искључити обећања или компромис. Другим речима, да би постигли своје циљеве, они могу бити бескрупулозни.
На путу ка власти и руска бољшевичка партија и ККП максимално су искористиле насиље и превару.
Бруталност совјетског и кинеског комунистичког режима одвраћао је пажњу од ненасилног комунизма на Западу.
Бернард Шоу, ирски драмски писац и представник друштва Фабиан написао је једном: "Такође сам јасно ставио до знања да ако не постоји једнакост прихода, онда нема социјализма и да је у социјализму забрањено бити сиромашан. Бићете насилно храњени, обучени, смештени, насељени и запослени свиђало вам се то или не. Ако се испостави да немате довољно квалитета и ентузијазма, нисте вредни свих ових напора, можете бити убијени на благ начин" [6]
Фабијанско друштво се специјализовало у прерушавању. Изабрало је књижевника Шоа, да лепим речима прикрива праве циљеве ненасилног социјализма. Али под овом дивном љуском лежи окрутност. Западне комунистичке партије и њихове разне фронтне организације подстичу младе људе да стварају атмосферу хаоса. Оне учествују у нападима, вандализму, пљачкању, подметању пожара, бомбардовању и атентатима како би узнемиравале и застрашивале своје непријатеље.
2. Рат против шпијуна и дезинформације
Комунизам сматра нацију као тиранску конструкцију класног друштва, а циљ му је укидање националне припадности.
У комунистичком манифесту Маркс и Енгелс декларишу да "радници немају домовину" Манифест завршава позивом:
"Пролетери свих земаља уједините се!"
Под Лењиновим руковођством бољшевици су основали прву социјалистичку земљу у Русији и одмах успоставили Комунистичку интернационалу Коминтерну) ради подстицања и ширења социјалистичке револуције широм света.
Циљ Совјетског Савеза и Коминтерне је био срушити легитимне режиме сваког народа на земљи и успоставити светску социјалистичку диктатуру пролетаријата. Године 1921. грана Коминтере на Далеком Истоку успоставила је ККП (Кинеску комунистичку партију) која ће 1949. године у Кини преузети власт.
Осим ККП, комунистичке партије широм света су тражиле смернице од Коминтерне добијале материјалну помоћ од ње и биле обучене под њеним вођством. Са ресурсима огромног царства на располагању, Комунистичка партија Совјетског Савеза (КПСС) регрутовала је активисте широм света и обучавала их да врше субверзивне операције у својим земљама.
Једна таква организација која је пратила Коминтерну и комун.партију САД ( КП УСА ) била је основана 1919. године.
Иако КП УСА никада није постала главна политичка сила, њен утицај на Сједињене Државе је ипак био значајан. КП УСА је сарађивала са активистима и активистичким организацијама како би се инфилтрирала у радничке и студентске покрете, цркву и владу.
Др. Фред Шварц (Fred Schwartz) пионир америчког антикомунистичког покрета изјавио је 1961. године: "Покушај да се утврди степен његовог утицаја од стране броја чланова комунистичке партије је исти као и одређивање степена сигурности бродског трупа упоређивањем површине са рупама са савршено нетакнутом површином. Једна рупа је довољна да потоне на дно. Комунизам је теорија дисциплинованих појединаца који контролишу и усмеравају остале. Једна особа на одговарајућој позицији може да контролише и манипулише хиљадe других" [7]
Познато је да су совјетски оперативци били активни у влади САД током Другог светског рата. Упркос овоме и антикомунистичким напорима сенатора Џозефа Маккартија (Јoseph McCarthy) чињенице су склањане или скриване од јавности од стране левичарских политичара, академика и левичарских медија.
Деведесетих година прошлог века америчка влада је скинула ознаку поверљивости са "Венонских досијеа - Venona Files" које су америчке обавештајне службе декодирале током
40-их година прошлог века до краја Другог светског рата.
40-их година прошлог века до краја Другог светског рата.
Ови документи показују да је у америчкој влади радило најмање 300 совјетских шпијуна, међу којима су били и високи званичници у Рузвелтовој администрацији који су имали приступ тајним информацијама. Остали агенти су користили своје позиције како би утицали на америчку политику и статут.
Међу онима за које се установило да су били совјетски шпијуни су били: службеник америчке државне управе, Хари Декстер Вајт (Harry Dexter White) званичник Стејт Департмента- Алџер Хес (Alger Hiss) и Јулиус и Етел Розенберг (Јulius & Ethel Rosenberg) пар који је погубљен на електричној столици ради преношења војних тајни и атомских технологија Совјетском Савезу.
Комуникације које су пресретнуте и дешифроване од пројекта Венона су само врх леденог брега; пуна сразмера совјетске инфилтрације у америчкој влади остаје непозната. Као високи амерички званичници неки од совјетских оперативаца имали су прилике да утичу на важне политичке одлуке.
Алџер Хес совјетски шпијун у Стејт Департменту је одиграо кључну улогу саветника председника Франклина Д. Рузвелта током конференције на Јалти на крају Другог светског рата. Помогао је утврдити послератне територијалне аранжмане, израдити повељу Уједињених нација, одлучити о размени затвореника и слично.
Хари Декстер Вајт поуздан помоћник секретара Трезора Хенри Моргентау-а Јуниора (Henry Morgenthau Jr.) помогао је у стварању међународног финансијског споразума Бретон Водса (Bretton Woods) и био је једна од главних личности иза оснивања Међународног монетарног фонда и Светске банке.
Вајт је подстакао кинеску националистичку партију (Куоминтанг) да ангажује подземног члана ККП-а Ји Џаодинга (Yi Zhaoding) у кинеском Министарству финансија. Дошавши на положај 1941. Ји је био архитекта катастрофалних валутних реформи које су оштетиле репутацију Куоминтанга и користиле су порасту ККП.
Неки историчари тврде да је утицај совјетских шпијуна и њихових левичарских симпатизера на америчку спољну политику довела САД до окончања војне помоћи Куоминтангу током грађанског рата у Кини након Другог светског рата.
Стога је матична Кина нестајала пред КПК.
Неки научници, попут М. Стантон Еванса (M. Stanton Evans) тврде да су совјетски шпијуни били најуспешнији у утицају на политику. [8]
Витекер Чемберс (Whittaker Chambers) совјетски информатор и сарадник КП УСА, који је касније прешао и сведочио против других шпијуна је рекао: "Агенти непријатељске силе били су у позицији да раде много више од крађе документације. Они су били у позицији да утичу на спољну политику нације у интересу главног непријатеља нације, а не само у изузетним приликама ... већ и у невероватној количини дневних одлука" [9]
Јури Безменов, агент КГБ-а који је напустио Запад, разматрао је совјетске методе субверзије у својим писмима и интервјуима. Према Безменову, шпијуни у стилу популарног Џемса Бонда који разносе мостове или се шуњају крадући тајне документ не заостају далеко од реалне шпијунаже. Само 10 до 15 посто особља и ресурса КГБ-а означено је као традиционалне шпијунске операције, док су остало идеолошке субверзије.
Безменов је рекао да субверзија долази у четири фазе: први корак је подстицање културне декаденције и деморализације непријатељске земље; друга фаза је стварање друштвеног хаоса; а трећа подстицање кризе која би довела до грађанског рата, револуције или инвазије из друге државе, што би довело до кулминације у четвртој и завршној фази - довођења земље под комунистичку партију. То се зове нормализација.
Безменов, алиас Томас Шуман, наводи три поља субверзије: концепт, моћ и друштвени живот.
Концепт се односи на религију, образовање, медије и културу. Моћ, укључује државну управу, правни систем, полицију, оружане снаге и дипломатију. Социјални живот обухвата породице и заједнице, здравље и односе између људи различитих раса и друштвених класа.
Концепт се односи на религију, образовање, медије и културу. Моћ, укључује државну управу, правни систем, полицију, оружане снаге и дипломатију. Социјални живот обухвата породице и заједнице, здравље и односе између људи различитих раса и друштвених класа.
Као пример, Безменов је објаснио како је концепт једнакости манипулисан како би створио немире. Агенти промовишу принципе егалитаризма подстичући код људи незадовољство својом политичком и економском ситуацијом. Активизам и грађански немири доводе до економског пада који додатно погоршава радне и финансијске односе у погоршаном циклусу дестабилизације. Ово кулминира у кризу кроз коју може доћи до револуције или инвазије комунистичких снага. [10]
Ион Михаи Пачепа (Ion Mihai Pacepa), највиши званичник обавештајне службе у комунистичкој Румунији је 1978. године прешао у САД. Он је открио како су бивши Совјетски савез и комунистички режими источне Европе усвојили стратегије психолошког рата и дезинформације против западних земаља. Према Пачепи сврха дезинформације је била измена људског референтног оквира. Са изманипулисаним сопственим идеолошким вредностима људи неће бити у стању да разумеју или прихвате истину чак и када су им представљени директни докази. [11]
Безменов је рекао да је прва фаза идеолошке субверзије обично трајала 15 до 20 година - то јест време потребно за образовање нове генерације - друга фаза је 2-5 година, а трећа фаза је само 3-6 месеци. У говору који је дао 1984. Безменов је рекао да је прва фаза остварена у вишој мери него што су совјетске власти првобитно очекивале.
Извештаји многих совјетских шпијуна и обавјештајаца, као и објављени документи из Хладног рата, указују да су тактике инфилтрације биле покретачка снага контракултуре шездесетих година. Године 1950. сенатор Џозеф Мекарти почео је да открива ширину комунистичке инфилтрације у америчку владу и друштво. Али четири године касније, Сенат је гласао да се он осуди а владине мере да се ослободи комунистичког утицаја су заустављене. То је један од главних разлога пада САД-а.
Опасност од комунистичке инфилтрације није смањена распадом Совјетског Савеза и крајем хладног рата. Примера ради- МекКарти је годинама демонизован од стране левичарских политичара и медија. Данас је МекКарти синоним за политички прогон - показатељ да је лево крило успешно успоставило доминацију у идеолошкој борби.
Деценије гушења и клевете удељиване америчким антикомунистичким херојима као што је МекКарти указују на општи тренд. Као што је приметио један конзервативни амерички политички коментатор, антиамериканизам је природна компонента глобалног левичарског покрета. Левичари се из петних жила боре да заштите прељубнике, абортусе, криминалце и комунисте, истовремено подржавајући анархију и супротстављање цивилизацији.
3. Од Новог курса до Прогресивизма
У четвртак, 24. октобра 1929. срушена је њујоршка берза. Криза се проширила од финансијског сектора до целокупне привреде, не штедећи ни једну од високо развијених нација Запада. Забележена је незапосленост више од четвртине становништва а укупан број незапослених премашио је 30 милиона. Осим у Совјетском Савезу индустријска производња у главним индустријским земљама опала је у просеку за 27%. [12]
Почетком 1933 године, у року од 100 дана од Рузвелтове инаугурације, лансирани су многи закони на тему решавања кризе. Политика је повећала владину интервенцију у економији и усвојила значајне реформе: Конгрес је усвојио Закон о ванредним банкама, Закон о пољопривредном прилагођавању, Закон о националном обнављању индустријског сектора и Закон о социјалном осигурању. Иако се је Рузвелтов Нови курс у суштини завршио избијањем Другог светског рата многе институције и организације које су настале током тог периода наставиле су да до данас обликују америчко друштво.
Рузвелт је издао више декрета од свих председника 20. века. Ипак, стопа незапослености у САД није пала испод двоструких цифара све до рата. Са Рузвелтовим Новим курсем, америчка влада је кренула путем високог опорезивања, велике владе и економског интервенционизма.
У књизи Велика лаж: Откривање нацистичких корена америчке левице из 2017. године, конзервативни мислилац Динеш Д'Суза (Dinesh D’Souza) тврди да је Национални закон о обнови који је био централни део Рузвелтовог Новог курса у суштини значио крај слободног тржишта САД-а. [13]
Према књизи ФДР'с Фоли (FDR’s Folly) историчара Џима Повела (Jim Powell) из 2003. године, Нови курс је продужио Велику депресију уместо да је оконча: Закон о социјалном осигурању и закон о раду подстакли су даљу незапосленост, док су високи порези оптерећивали здраву економију и слично. [14] Добитник Нобелове награде економист Милтон Фридман (Milton Friedman) похвалио је Повелов рад говорећи: "Као што показује Повел без трунке сумње, Нови курс је спречио опоравак од економске кризе, продужио и повисио незапосленост и поставио бину за све више интервенирајућој и скупљој влади" [15]
Председник Линдон Џонсон, који је ступио на дужност након убиства председника Кенедија 1963, године, прогласио је рат сиромаштву у држави 1964. године и покренуо програме Велике заједнице. За кратко време, Џонсон је издао низ декрета, успоставио нове владине агенције, појачао национално благостање, подигао порезе и драматично проширио владино пуномоћје.
Занимљиво је истаћи сличност између административних мера председника Џонсона и „новог програма Нове агенде” америчке комунистичке партије (A New Program of the American Communist Party’s New Agenda) објављеног 1966. године.
Гас Хол (Gus Hall) генерални секретар КП УСА је рекао: "Став Комунистичке партије према "Великом друштву" може се сажети старом изреком: "Људи који спавају у истом кревету могу имати различите снове" Ми комунисти подржавамо сваку меру концепта Великог друштва, јер је наш сан социјализам"
Холов "исти кревет" односи се на политику Великог друштва. [16] Иако је КП УСА подржала и иницијативу Великог друштва, намера администрације Џонсона била је побољшање Сједињених Држава под демократским системом. Намера Комунистичке партије била је да корак по корак уведу Сједињене Државе у социјализам.
Најтеже последице Великог друштва (Great Society) и рата против сиромаштва су троструке: Повећале су зависност од социјалне помоћи, обесхрабриле људе да раде (све више младих људи је одбијало да ради) и оштетиле породичну структуру. Политика социјалне заштите фаворизирала је породице са једним родитељем, подстичући развод и ванбрачну децу. Према статистикама, стопа деце рођене ванбрачно 1940. године износила је 3,8 процената међу новорођеном децом; до 1965. године ова бројка се повећала на 7,7 процената. Године 1990. 25 година након реформе Великог друштва, та бројка је износила 28 посто и поново се повећала на 40 посто у 2012. [17]
Дезинтеграција породице донела је са собом низ далекосежних последица, као што је повећано финансијско оптерећење за владу, пораст стопа криминала, опадање породичног образовања, породице које се генерацијама заглављују у сиромаштву и менталитет права, што је довело до веће стопе добровољне незапослености.
Цитат приписан шкотском историчару и правнику, лорду Александру Фрејзеру Титлеру (Lord Alexander Fraser Tytler) каже: "Демократија не може постојати као трајни облик власти. Може се одржати само док бирачи схвате да могу да изабирају великодушно из јавног трезора. Од тог тренутка, већина увек гласа за кандидата који обећава највећу корист од државне благајне, са резултатима да се демократија увек сруши због лабаве фискалне политике, након чега увек следи диктатура" [18]
Као што кинеска пословица каже: "Од штедње до екстраваганције је лако, али супротно је тешко" након што људи развију зависност од социјалне помоћи, влада постаје немоћна да смањи обим и врсту социјалних додатака. Западњачко државно благостање постало је политичка болест за коју политичари и државни службеници немају решења.
Седамдесетих година прошлог века, екстремна левица је одустала од револуционарне реторике која је америчке људе држала у приправност, замењујући је неутралнијим изразима попут "либерализма" и "прогресивизма” Други израз није стран читаоцима који су живели у комунистичким земљама јер је "напредак" коришћен од стране Комунистичке партије као синоним за "комунизам". Тако се "прогресивни покрет" односио на "комунистички покрет"
"Прогресивни интелектуалци" се је односио на "про-комунисте" или подземне чланове комунистичке партије.
Либерализам међутим није битно другачији од прогресивизма, јер носи исту конотацију високих пореза; експанзивне социјалне бенефиције; велику владу; одбацивање религије, морала и традиције; коришћење "социјалне правде" као политичког оружја; "политичка коректност" и милитантна промоција феминизма, хомосексуалности, сексуалне перверзије и слично.
Није намера да се овим текстом упре прстом на било коју политичку особу или појединца, јер је заиста тешко направити тачну анализу и пресуде усред сложених историјских збивања. Јасно је да је авет комунизма деловала и на Истоку и на Западу од почетка двадесетог века. Када је насилна револуција успела на Истоку, ширила је утицај комунизма на владе и друштва Запада, померајући их увек на лево.
Што се тиче Сједињених Држава, након Првог светског рата, посебно након економске кризе, влада је усвојила све снажноји социјалистички правац. "Држава благостања" промовише у народ лењост и зависност од владе. Атеизам и материјализам истовремено су нарушили моралну супстанцу друштва. Људи су се удаљили од Бога и традиционалног морала и изгубили способност да се одупру мноштву комунистичких заблуда.
НАСТАВАК →
НАСТАВАК →