Biser do Bisera

КИНА 20-ог ВЕКА


     30.11.2013

Заједно 2007

Стани поред мене

Суочени са тужном неправдом

Заједно, наш глас
нек' у миру  позове на:

Окончање мучења,
Окончање убијања,
Заустављање прогона!

Некa cаосећање расте у нашим срцима

Заједно у миру, нашим гласом направимо разлику. 

~~~~~~~~~~~~~~

Стихови песме посвећени прогону Фалунгонг практиканата у Кини

Свету је потребна Истина, Доброта, Трпељивост
Детаљно ка теми

Како авет комунизма влада светом - део IV

Како авет комунизма влада светом - део IV
Део III, II, I,

Четврти део: Извоз комунизма
Авет комунизма није нестао са распадом Комунистичке партије у Источној Европи

Уреднички тим "Девет коментатора о комунистичкој партији"
12. јун 2018. Ажурирано: 10. октобра 2018

Епох Тајмс објављује серијски превод најновије кинеске књиге "Како авет комунизма влада светом"

Преглед садржаја

1. Извоз револуције у Азију
а. Корејски рат
б. Вијетнамски рат
в. Црвени Кмер
г. Остали делови Азије

2. Извоз револуције у Африку и Латинску Америку
а. Латинска Америка
б. Африка

3. Извоз револуције у Источну Европу
а. Албанија
б. Совјетска репресија у Источној Европи

4. Крај хладног рата
а. Црвени трг је још увек црвен
б. Црвена катастрофа се наставља

Комунистички култ распрострањен широм света је владавина  насиљем и преваром. Када се комунизем извози из моћне земље у слабију, насиље је најбржа и најефикаснија рута. Пропуст слободног света да препозна култни карактер комунизма доводи до тога да благо преузме извоз комунистичке идеологије, укључујући га и преко програма кинеског режима званог Велика спољна пропаганда [1].
Ово поглавље ће се фокусирати на ширење и инфилтрацију комунистичке идеологије у Азији, Африци, Јужној Америци и Источној Европи. Начин на који су земље Западне Европе и Северне Америке инфилтриране је далеко сложенији, што ће се разјаснити у следећем поглављу.

1. Извоз револуције у Азију

Извоз револуције Совјетског Савеза био је прави разлог због кога је Комунистичка партија Кине могла узурпирати власт.
1919. године Совјетски Савез је успоставио Трећу комунистичку интернационалу, која је имала за циљ да извози револуцију широм света.
У априлу 1920. године, Григори Војтински, представник Треће комунистичке интернационале, отпутовао је у Кину. У мају је у Шангају основана канцеларија за припреме формирања КПК.
Током наредних 30 година, КПК је била само орган Комунистичке партије Совјетског Савеза, а Мао Цетунг је од Руса примао месечну стипендију од 160 до 170 јуана [2]. (Просечна месечна плата радника у Шангају у то време била је око 20 јуана).

Преузимање власти КПК делимично је повезано са инфилтрацијом Комунистичке партије у Сједињеним Државама. Ово је један од разлога што је амерички председник Хари С. Труман прекинуо подршку Чанг Каишеку док су совјети наставили да подржавају КПК. Труман је такође донео одлуку да напусти Азију после Другог светског рата.
1948. војска САД напустила је Јужну Кореју, а 5. јануара 1950. године Труман је најавио да се САД више неће мешати у послове у Азији, укључујући и прекид војне помоћи Чанг Кајшеку чак и у случају рата између Народне Републике Кине и Републике Кине (Тајван)

Недељу дана касније, амерички државни секретар Дин Ејчесон поновио је Труманову политику [3] и изјавио да се САД неће мешати у случају избијања рата на Корејском полуострву. [4] Ова политика не интервенисања пружила је прилику Комунистичкој партији да прошири свој утицај у Азији. Када је Северна Кореја напала Јужну, а Уједињене нације послале трупе, Сједињене Државе су промениле своју политику.

КПК је дала све од себе у покушају да извози револуцију. Поред обуке герилских бораца у различитим земљама, обезбеђивања оружја и слања трупа за борбу против легитимних влада, такође је пружила значајну финансијску подршку за побуне. Током најжешће фазе Велике културне револуције 1973. године, помоћ иностранству од стране КПК достигла је свој врхунац: 7 процената националног јавног расхода.

Према кинеском званичнику Чиан Јапингу који је имао приступ тајним документима а које је објавило Министарство иностраних послова, "10.000 тона пиринча је испоручено у Гвинеју, а 15.000 тона пшенице послато је у Албанију 1960. године. Од 1950. до краја 1964. године укупни трошкови помоћи иностранству износили су 10,8 милијарди јуана, током којег је највећи трошак био од 1960. до 1964. године, када се у Кини одвијала велика глад" [5]

Током периода глади од 1958. до 1962. десетине милиона је помрло од глади. Ипак, издаци трошкова за иностранство су износили 2,36 милијарди јуана. [6] Да су се ови трошкови користили за куповину хране, то би спасило 30 милиона људи. Сви ти људи су умрли због покрета "Великог скока КПК" а истовремено су били жртве покушаја КПК да извози револуцију.

а. Корејски рат

Комунизам захтева освајање света како би уништио човечанство. Искоришћава људску глад за славом и богатством варајући људе док шири своју злу идеологију. Таквим страстима су били вођени Стаљин, Мао, Ким Ил Сунг и Хо Чи Мин.

На састанку са Стаљином 1949. године, Мао је обећао да ће послати више од милион трупа и више од 10 милиона радника како би помогао Стаљинову експанзију у Европу у замену за Маоову контролу над Северном Корејом. [7] 25. јуна 1950. године, након проширеног планирања, Северна Кореја је напала Јужну а за само три дана заузет је Сеул. После месец и по дана, целокупно корејско полуострво било је окупирано од Севера.
Пре избијања рата у марту 1950. године, Мао је сакупио велики број трупа близу корејске границе како би биле припремљене за рат. Детаљи о самом рату су изван оквира овог поглавља, али укратко, рат се распао због Труманове политике помирења. КПК је на полуострво послала "добровољну војску" са још једном тајном агендом: да се ослободи више од милион војника Куоминтанга који су се предали током грађанског рата. [8] До краја Корејског рата број жртава на кинеској страни био је преко милион људи.
Исход корејског рата био је подељено полуострво. Пошто су се КПК и совјетска комунистичка партија бориле за контролу Северне Кореје, Север је користио обе стране.
На пример, 1966. године, када је Ким Ил Сунг посетио Кину, открио је да Пекинг има метро. Потом је затражио да се у Пјонгјангу изгради идентичан метро - бесплатно.

Мао је одмах одлучио зауставити изградњу у Пекингу и послао опрему и особље у Пјонгјанг - укључујући две јединице народноослободилачког Железничког корпуса и бројне инжињере, укупно неколико десетине хиљаде људи. Северна Кореја није потрошила ни динар, није користила нити једног од својих људи у изградњи али је тражила да КПК гарантује сигурност подземне железнице у ратним временима. На крају, систем метроа Пјонгјанга постао је један од најдубљих на свету у то време са просечном дубином од 90 метара и максималном дубином од 150 метара испод земље.

По завршетку изградње, Ким Ил Сунг је рекао јавности да су га дизајнирали и направили Корејци. Штавише, Ким је често заобилазио КПК и обраћао се ради новца и материјала Совјетском Савезу. Након Корејског рата, КПК је намерно оставила неке људе у Северној Кореји са мисијом да отргне контролу Москве од С. Кореје и приближи је Пекингу. Ким је убио или заробио особље КПК, а КПК је на крају изгубила на свим фронтовима. [9]
Након распада Совјетске комунистичке партије, КПК је смањила своју помоћ Северној Кореји. Током деведесетих, људи из Северне Кореје су гладовали. 2007. године невладина организација Асоцијација севернокорејске неправилности известила је да је за 60 година Кимове владавине, најмање 3,5 милиона умрло од глади и сродних болести. [10] Ово је још један крвави дуг комунистичке извезене револуције.

б. Вијетнамски рат

Пре вијетнамског рата, КПК је подржала Комунистичку партију Вијетнама да 1954. године, победи Француску  што је резултирало Женевском конференцијом из 1954. године и конфронтацијом између северног и јужног Вијетнама. Касније се је  Француска повукла из Вијетнама. Напад на северни Вијетнам према југу и интервенција Сједињених Држава учинили су вијетнамски рат интензивнијим. Постао је највећи рат која се одвијао у једној оперативној области. Војска САД је учествовала у рату од 1964. до 1973. године.

Већ 1952. Мао је послао саветодавне групе Комунистичкој партији Вијетнама. Начелник војне саветодавне групе био је генерал Веи Гуочинг из Народно-ослободилачке војске. Саветодавна група за аграрну реформу коју је послала КПК притворила је и погубила десетине хиљада домаћинстава и богатих сељака у Вијетнаму, што је изазвало глад и сељачке немире на северу земље. КПК и КПВ су заједно потиснуле ове устанке и покренули ректификационе покрете Партије и војске, слично Јананском покрету за ректификацију покренутом од стране КПК. (Инициран од стране КПК Јанански покрет за ректификацију од 1942. до 1944. године, био је први идеолошки масовни покрет – укључивао је пропаганду, притварања, реформе интелекта и слично)

Да би постао лидер комунизма у Азији, Мао је помогао Вијетнаму у великој мери упркос десетинама милиона људи који су умирали од глади у Кини. Године 1962. Лиу Шаочи, потпредседник КПК, окончао је политику Мао-а на 7000-ој Народној скупштини, припремајући се за обнову економије и ефикасно маргинализује Мао-а. Међутим, Мао је одбио да преда власт, тако да је неспретно приморао Кину да уђе у вијетнамски рат док је Лиу, који није имао снаге у војсци, морао да остави на страну своје планове за економски опоравак.
Године 1963. Мао је једног за другим послао у Вијетнам Луо Руичинга и Лин Биао-а. Лиу је обећао Хо Чи Мину да ће КПК преузети трошкове Вијетнамског рата. Рекао му је: "Можете сматрати  Кину као домаћи фронт, док траје рат"

Уз подстицање и подршку КПК, у јулу 1964. године, КПВ је напала амерички ратни брод са торпедима у заливу Тонкин, стварајући инцидент у Заливу Тонкин, који је покренуо учешће Сједињених Држава у рату. Затим, како би се надметала са Совјетском Савезом за утицај у Вијетнаму, КПК је потрошила благо, оружје и крв.

Историчар Чен Шианхуи је у својој књизи Истина о револуцији - Кинеска хроника 20-ог века забележио: "Маоова подршка Вијетнаму довела је до катастрофе. То је проузроковало смрт пет милиона цивила, свуда сејући минска поља и пропаст, и довело до колапса привреде. ... Подршка коју је КПК пружила КПВ-у укључује: оружје, муницију и друга војна средства довољна за опремање више од два милиона војника у војсци, морнарици и ваздухопловству; више од 100 производних предузећа и постројења за одржавање; преко 300 милиона метара платна; преко 30.000 аутомобила; стотине километара пруга; преко пет милиона тона хране; преко два милиона тоне бензина; преко 3.000 километара нафтовода; стотине милиона америчких долара. Осим ових роба и новчаних средстава, КПК је такође тајно отпремила више од 300.000 војника народноослободилачке војске, који су се обучени у северно-вијетнамске униформе борили против војних снага Јужног Вијетнама и Сједињених Држава. Да би се одржала тајна, многи кинески војници који су умрли у рату сахрањени су у Вијетнаму" [11]

До 1978. године, укупна помоћ КПК Вијетнаму достигла је 20 милијарди долара, док је БДП у 1965. години био само 70,4 милијарди јуана (приближан износ од 28,6 милијарди долара по званичном курсу у то време).
1973. године САД склапа компромис са домаћим антиратним покретом, којег су заправо покренули комунисти и повукла је своје трупе из Вијетнама. 30. априла 1975. године Северни Вијетнам је окупирао Сајгон и заузео Јужни Вијетнам. Под руководством КПК, комунистичка партија Вијетнама је почела сузбијање слично кампањи КПК за сузбијање контрареволуционара. Више од 2 милиона људи у Јужном Вијетнаму ризиковало је живот како би побегли из земље, постајући највећи избеглички талас у Азији током хладног рата.

1976. године сав Вијетнам је пао под комунизмом.

в. Црвени Кмер

Комунистичка партија Вијетнама је затражила од КПК да пружи обимну помоћ Вијетнаму током вијетнамског рата, али је то касније постао један од разлога због којег су Кина и Вијетнам постали непријатељски настројени једна према другој. Да би извезао револуцију, КПК је Вијетнаму уделио огромне количине помоћи како би наставио да се бори против Сједињених Држава. Вијетнам није желео да се рат повлачи толико дуго, тако да се 1969 године придружио преговорима четворо нација при чему је Кина била искључена.

Током седамдесетих година прошлог века, после инцидента Лин Биао, Мао је хитно хтео да успостави престиж у Кини. Поред тога, сино-совјетски односи су се погоршали након инцидента на Џенбао острву (о́стров Дама́нский ) - локалним војним сукобом између две силе. Мао је тако сарађивао са Сједињеним Државама како би се супротставио Совјетском Савезу и позвао америчког председника Ричарда Никсона да посети Кину.
У међувремену, суочавајући се са противљењем Вијетнамском рату у земљи, Сједињене Државе нису хтеле наставити да се боре. Вијетнам и САД су потписале мировни споразум. Тада се је Вијетнам дистанцирао од КПК и ушао у орбиту Совјетског Савеза.

Мао је био несрећан због овога и одлучио је да користи Камбоџу како би вршио притисак на Вијетнам. Односи између Вијетнама и Камбоџе постали су још гори а две земље су на крају заратовале.

Подршка КПК комунистичкој партији Камбоџе (познатој као Црвени кмер) започела је 1955. године, а лидери из Кмера су били обучавани у Кини. Пол Пота, највећег вођу кмерског режима, поставио је на власт Мао 1965. године. Мао је дао новац и оружје Кмеру, а само 1970. године обезбедио је Пол Пота оружјем и опремом за 30.000 људи.

Након што су се САД повукле из француске Индокине (Вијетнам, Камбоџа и Лаос), локалне власти нису могле да се одупру комунистима подржаним од КПК, па су тако и лаотски и камбоџански режими 1975. године пали у руке КПК.
Лаос је подпао под Вијетнамом, а Камбоџа је била под контролом Црвеног кмера. Да би спровели политику КПК и научили лекцији Вијетнам, Црвени кмери су непрекидно нападали јужни Вијетнам, који је 1975. био уједињен од стране Комунистичке партије Вијетнама. Становнике на камбоџанско-вијетнамској граници су клали и покушало се заузимање делте Меконга у Вијетнаму. У међувремену, однос Вијетнама са КПК био је лош, док је њен однос са Совјетским Савезом био добар. Са подршком Совјета, Вијетнам је започео напад на Камбоџу у децембру 1978. године.

Након што је Пол Пот преузео власт, владао је екстремним терором. Најавио је укидање валуте, наредио свим урбаним становницима да се придруже колективним јединицама принудног рада на селу и поклао је интелектуалце. За мало више од три године, више од четвртине популације у земљи је убијено или је умрло неприродним путем. Без обзира на то, лидери КПК Џанг Џунчиао и Денг Јингчао су хвалили Пол Пота.

После рата између Вијетнама и Камбоџе, камбоџански народ је почео да подржава вијетнамску војску. За само месец дана је Црвени кмер био разбијен,  изгубио је главни град Пном Пен и био је присиљен да бежи у планине и да се боре као герилци.

Године 1997. непредвидљиво понашање Пол Пота изазвало је унутрашње нереде у сопственом логору. Ухапшен је од стране кмерског команданта Та Мок-а и на јавном суђењу осуђен на доживотну робију. 1998. године је  умро је од срчаног удара.
2014, упркос поновљеним покушајима опструкције КПК, ванредни судски трибунал Камбоџе осудио је два лидера Црвеног кмера, Киу Сампана и Нуон Чеа на доживотни затвор.
Рат Вијетнама са Камбоџом разбеснео је Денг Шиаопинга. Због овога и других разлога, Денг је отпочео рат против Вијетнама 1979. године, назвавши га "контра-пакетом за самоодбрану"

г. Остали делови Азије

Извоз револуције КПК имао је болне ефекте на кинеску дијаспору. Бројни анти-кинески инциденти избили су широм света а најмање неколико стотина хиљада кинеза који су живели у иностранству је убијено. Многима је дато право да раде али им је било ограничено образовање.

Типичан пример била је Индонезија. Током педесетих и шездесетих година КПК је пружила значајну финансијску и војну подршку Индонезији како би подржала Комунистичку партију Индонезије (КПИ). КПИ је у то време била највећа политичка група, са три милиона директних чланова. Укључујући чланове својих придружених организација то је довело до укупног чланства од 22 милиона распршених по индонезијској влади, политичком систему и војсци. Многи од њих били су блиски индонезијском председнику Сукарну. [12]

Мао је у то време критиковао Совјетски Савез за подршку "ревизионизма" и снажно је подстакао КПИ да иде ка путу насилне револуције. Лидер КПИ Аидит био је обожаватељ Мао-а и припремао се за извршење војног удара.
30. септембра 1965. десничарски војни лидер Сухарто сломио је овај покушај државног удара, смањио везе са Кином и прочистио велики број чланова КПИ. Узрок ове чистке је повезан са Џоу Енлајом. Током једног од међународних састанака између комунистичких земаља, Џоу је обећао Совјетском Савезу и представницима других комунистичких земаља: "У југоисточној Азији има много прекоморских кинеза, кинеска влада има способност да извози комунизам кроз кинезе у дијаспори и начини да Југоисточна Азија мења боју преко ноћи" Од тог тренутка у Индонезији су започели велики анти-кинески покрети. [13]

Анти-кинески покрет у Бурми (познатој као Мјанмар) био је сличан. 1967. године. Убрзо након почетка Културне револуције, кинески конзулат у Бурми, као и локални огранак новинске агенције Шинхуа почео је снажно промовисати Културну револуцију међу кинезима у дијаспори, охрабрујући чланове да носе ознаке Мао-а, његово џепно издање црвене књиге и супростављају се бурманској влади.

Војна хунта под владавином генерала Не Вин-а издала је наређење да се забрани ношење значака са Маоовим ликом, проучавањем Маоових списа и наредио да се прекоморне кинеске школе затворе.

26. јуна 1967. године у главном граду Јангону догодио се насилан анти-кинески инцидент где је десетине било на смрт премлаћено а стотине рањено. У јулу 1967. званични медији КПК-а су позвали да "чврсто подрже људе Мјанмара под руководством Комунистичке партије Бурме (КПБ) да започну оружане сукобе и започну велику побуну против владе Не Вина"
Убрзо након тога, КПК је послао тим војног саветника да помогне КПБ-у, заједно са преко 200 активних војника који ће им се придружити. Такође су наредили великим групама чланова КПБ-а који су годинама живели у Кини да се врате у Бурму и придруже се борби. Након тога велики број кинеских Црвених гардиста и снага КПБ-а напао је Бурму из Јунана, победивши владине снаге Бурме и преузевши контролу над регионом Коканг. Више од 1.000 кинеских младића упућених из Јунана умрло је на бојном пољу. [14]

У време Културне револуције, покушаји КПК у извозу револуције укључивали су промоцију насиља, пружање војне обуке, оружја и финансирања. Када је КПК престала са покушајима извоза револуције, комунистичке партије у разним земљама су се распале и нису могле да се опораве. Комунистичка партија Индонезије била је типичан случај.

1961. Малезијска комунистичка партија (МКП) одлучила је да напусти оружани сукоб и уместо тога стекне политичку моћ путем законских избора. Денг Шиаопинг позвао је лидера МКП-а Чин Пенг-а и друге у Пекинг, тражећи да наставе улагати напоре да покрену насилан устанак, јер је у то време Комунистичка партија Кине веровала да ће револуционарна поплава око вијетнамског ратишта ускоро покривати југоисточну Азију.

МКП је тако наставила оружану борбу и покушавала револуцију наредних 20 година. [15]
КПК је финансирала МКП, набавивши оружје на црном тржишту на Тајланду а јануара 1969. успоставила је радио станицу “Малезијски звук револуције“ у кинеском граду Јијангу у провинцији Хунан, како би емитовала на малезијском, тајландском, енглеском и осталим језицима. [16]

Након Културне револуције, током састанка између сингапурског председника Ли Куана Јева и Денг Шиаопинга, Ли је затражио од Денга да заустави из Кине емитоване радио емисије Малезијске комунистичке партије и Комунистичке партије Индонезије. У то време, КПК је била окружена непријатељима и изолована а Денг је управо повратио власт и тражио међународну подршку, па је прихватио препоруку. Денг се састао са лидером МКП-а Чин Пенгом и одредио рок за затварање радио станице које су пропагирале комунистичку револуцију. [17]

Поред поменутих земаља, КПК је такође покушала да извози револуцију на Филипине, Непал, Индију, Шриланку, Јапан и на другим местима, у једним случајевима пружајући војну обуку а у неким случајевима ширећи пропаганду. Неке од ових комунистичких организација су касније постале међународно признате терористичке групе. На пример, јапанска Црвена армија, која је постала позната по антимонархистичким и про-насилним револуционарним слоганима, била је одговорна за отмицу авиона, масакар цивила на аеродрому и низ других терористичких инцидената.

2. Извоз револуције у Африку и Латинску Америку

Током Културне револуције, КПК је често цитирала слоган Карла Маркса: "Пролетаријат се може ослободити само ослобађањем целокупног човечанства". КПК проповеда светску револуцију. Шездесетих година, бивши Совјетски Савез пролази кроз период контракције и био је присиљен да промовише идеолошку линију напора за смањење спољне револуције. Циљ је постао мирна коегзистенција са западним капиталистичким земљама и пружање мање подршке револуционарним покретима Трећег света.
КПК је ову политику назвала "ревизионизмом". Почетком 1960-их, амбасадор КПК у Совјетском Савезу Ванг Ћиашианг је предложио сличнан став, али је Мао то критиковао као превише пријатељски према империјалистима, ревизионистима и реакционарима, и недовољно подржавање светског револуционарног покрета. Стога, поред извоза револуције у Азију, Мао се такмичио са Совјетским Савезом у Африци и Латинској Америци.

У августу 1965, министар за народну одбрану КПК Лин Биао тврдио је у свом чланку "Живела дуго победа народног рата!" да је велика светска револуција немогућа. Према Маоовој теорији о "окружењу градова из руралних подручја" (што се односило на начин како је КПК преузела власт у Кини), чланак упоређује Северну Америку и Западну Европу са градовима и замишља Азију, Африку и Латинску Америку као руралне области. Стога је револуција извоза у Азију, Африку и Латинску Америку постала важан политички и идеолошки задатак за КПК.

а. Латинска Америка

Професор Ченг Јингхонг са Универзитета у Делавару написао је у свом чланку "Извоз револуције у свет: експлораторна анализа утицаја културне револуције у Азији, Африци и Латинској Америци":

У Латинској Америци, маоистички комунисти су средином 1960-их установили организације у Бразилу, Перуу, Боливији, Колумбији, Чилеу, Венецуели и Еквадору. Главни чланови били су млади и студенти. Уз подршку Кине, маоисти у Латинској Америци су 1967. године основали две герилске групе: Народна ослободилачка војска Колумбије [која је укључивала женску компанију која је имитирала Црвени одред жене и названа је јединица Мариа Кано [и] боливијска Нанчахуацу гериља, или Национална ослободилачка војска Боливије. Неки комунисти у Венецуели су такође покренули акције оружаног насиља у истом периоду.

Поред тога, левичарски лидер Комунистичке партије Перуа, Абимаел Гузман, обучаван је у Пекингу крајем 1960-их. Осим проучавања експлозива и ватреног оружја, важније је његово схватање мисли Мао Цетунга, нарочито идеје о "духу који се претвара у материју", и да се са правим курсом може изаћи из "немати особље до поседовања особља; немати оружје до стећи оружје " и друге мантре Културне револуције.

Гузман је био лидер Комунистичке партије Перуа (такође познат као "сјајна стаза") коју су америчке, канадске, ЕУ и перуанске владе идентификовале као терористичку организацију.

Године 1972. када су Мексико и КПК успоставили дипломатске односе, први кинески амбасадор у Мексику био је Шионг Шиангхуи. Шионг је био обавјештајни агент КПК послат да прати Ху Џонгнан-а (генерала армије Републике Кине) током кинеског грађанског рата. Иза намере да се постави као амбасадор стајало је прикупљање обавештајне податке (укључујући и о Сједињеним Државама) и да омета мексичку владу. Само недељу дана пре него што је Шионг Шиангхуи ступио на дужност Мексико је најавио хапшење групе "герилаца обучених у Кини". Ово је још један доказ о покушајима КПК о извозу револуције. [18]

Куба је била прва земља у Латинској Америци која је успоставила дипломатске везе са КПК. Како би освојила Кубу и истовремено се такмичила са Совјетским Савезом за руководство међународног комунистичког покрета, КПК је одобрила Че Гевари 60 милиона долара у новембру 1960. године, када је посетио Кину. Ово је било у време када су Кинези умирали од глади под кампањом Велики скок напред. Џоу Енлаи је такође рекао Че Гевари да се дугови могу опростити преговорима.
Када је Фидел Кастро почео да тендира према Совјетском Савезу након што су се сино-совјетски односи срушили, КПК је послао велики број пропагандних памфлета кубанским званичницима и цивилима преко амбасаде у Хавани у покушају да покрене пуч против Кастровог режима. [19]

б. Африка

Професор Ченг је такође описао у чланку "Извоз револуције у свет" како КПК утиче на независност афричких земаља и какав пут су изабрале након независности:

Према извештајима западних медија, до средине 1960-их година, неки афрички револуционарни омладинци из Алжира, Анголе, Мозамбика, Гвинеје, Камеруна и Конга прошли су обуку у Харбину, Нанџингу и другим кинеским градовима. Члан Афричке националне уније Зимбабва (ЗАНУ) описао је своју једногодишњу обуку у Шангају. Поред војне обуке, обука се састојала углавном од политичких студија о томе како мобилисати сеоско становништво и поставити герилске ратове у циљу људског рата. Омански гериљац је описао обуку коју је прошао 1968. године у Кини. Послат је од организације прво у Пакистан, а затим је одвезен авионом пакистанске авијације у Шангај, затим у Пекинг.

Након обиласка узорних школа и општина у Кини, упућен је у камп за војну обуку и идеолошко образовање. ... Радови Мао Цетунга били су најважнији у распореду. Учесници морају запамтити многе Маоове цитате. Део о дисциплини и начину интеракције са сеоским масама био је веома сличан "Трима главним дисциплинама и осам предмета упозорења" које користи Народна ослободилачка војска. Афрички приправници су такође искусили Кину током културне револуције. На пример, током посете школи, када је наставник питао "како поступати са криминалним елементима", ученици су више пута одговорили уједначено: "Убити, Убити, Убити "... На крају обуке, сваки Омански приправник је добио књигу Мао-а преведену на арапски језик. [20]
Помоћ Танзанији и Замбији била је највећа од пројеката спољне револуције КПК у Африци 1960-их.

КПК је послао велики број стручњака из Бироа за текстилну индустрију у Шангају како би помогао изградњи танзанијске фабрике пријатељства. Одговорна особа је убацила снажан идеолошки тон у ове пројекте помоћи. По доласку у Танзанију, организован је побуњенички тим, на градилишту обешена црвена застава НР Кине са пет звездица, подигнута статуа Мао-а цитиран Мао, свирала се музика културне револуције и рецитовали Маови цитати. Градилиште је постало модел Културне револуције у иностранству. Такође је организован пропагандни тим Мао Цетунгових идеја и активно ширен бунтовнички поглед међу танзанијским радницима. Танзанија није била задовољна овим покушајем експорта револуције КПК.

Након тога Мао је одлучио да изгради железницу Танзанија-Замбија која би повезала Источну Африку са централном и јужном Африком. Железница пролази кроз планине, долине, турбулентне реке и бујне шуме. Многа подручја дуж руте била су напуштена и насељена само дивљим животињама. Неки од мостова, мостних стубова и тунела изграђени су на темељу муља и песка, чиме је рад био изузетно тежак. Изграђено је 320 мостова и 22 тунела.

Кина је послала 50.000 радника, од којих је 66 погинуло и потрошила скоро 10 милијарди јуана. Било је потребно шест година да доврши посао, од 1970. до 1976. Међутим, због лошег и корумпираног управљања у Танзанији и Замбији, железница је банкротирала. Еквивалентни трошкови железнице данас би били стотине милијарди кинеских јуана, или десетине милијарди америчких долара.

Како авет комунизма влада светом - део IV наставак

Традиционална култура

Културолошке финесе које су окарактерисале Кину вековима

ТРАДИЦИОНАЛНА КИНЕСКА МЕДИЦИНА

НАЈУНЧИКОВИТИЈЕ ВЕЖБЕ ЗА ЗДРАВЉЕ У 20/21 ВЕКУ - ЧИГОНГ ЗВАН ФАЛУН ДАФА
¤ Једноставне вежбе које се могу радити у групи или индивидуално. Традиција преношена вековима с колена на колено ! ¤