Зашто су кинески цареви доносили декрете покајања
Од Шинг Шенг-а

05.02.2013
Честити владари у кинеској историји почевши од Ју до Шиа династије од Танг до Шанг династије, цара Ву-а из династије Хан, цара Де Џонга од Танг династије, цара Шизу из Ћинг династије цара Шенгзу династије Ћинг - сви они су увек вршили ретроспекцију када би се појавила велика катастрофа и преиспитивали себе: јесам ли урадио нешто погрешно?

Питали би се: "Зашто ли се је Небо наљутило?" а затим би ови владари приступили пречишћавању својих тела тако што би се окренули вегетаријанској исхрани, као и молитви Небу и Земљи. Неки владари су чак дали указ целој краљевини да се признају грешке и ступи се покајању признавањем својих грешака и завештањем Небесима.

У декрету о покајању кинески владари су тражили од свог народа сношење одговорности као и предлоге о томе како да се добије опроштај од бога да би народ могао бити поштеђен небеског гнева.

За једног обичног човека је било нормално да прочисти своју савест, призна грешку и покаје се. Размишљати о себи и тражити покајање својих грешака за једног древног цара који је на престо дошао изабран “небеским мандатом” није био лак задатак.
Још похвалније за једног цара је било ако би издао проглас да се јавно каје пред свимa у свом краљевству и призна своју грешку. Зашто би кинески владар, који је сматран за "Сина Неба" јавно признао своју грешку и покајао се! Објашњење лежи у кинеској култури и традицији.
 

У древној Кини се је веровало да је Небо врховни владар Неба и Земље и да је људски краљ који се налази на Земљи, послат са Неба на Земљу да влада над људима. Дакле, владар је такође сматран као "Син Неба" Класична прича (опште позната као Шангшу) каже: "Небеса не фаворизује никога и помажу онима који су честити. Људска лојалност је променљива, побеђује само доброта"

Да ли ће један краљ добити заштиту Неба зависи само од његових врлина, јер небо управо бди над врлим краљем. Ако краљ није више врл његова владавина ће ослабити и његово царство ће бити осуђено на пропаст. У кинеској историји, сви неморални владари су били напуштани од Неба. Следно овом владар мора култивирати свој морал тек тада ће моћи заштитити своју империју. Природне као и катастрофе изазване људском снагом сматрају се манифестацијом божје воље стога су на њих древни кинески владари гледали као на "божје упозорење"

Први кинески владари који су практиковали самокритику и признавали своје грешке, били Ју из династије Шиа, Танг из династије Шанг. Према кинеској историји Ју је једном видео лопова и почео да плаче од туге. Упитан зашто је толико тужан, Ју је одговорио: "У време цара Јао-а и цара Шуна, људи су пратили и Јао-а и Шуна сједињено као да су једно срце. Али сада сам цар, а људи прате сопствено срце. То је оно што ме боли"
Шун је био цар на крају периода познатог као нецивилизованим у кинеској историји. Када је видео да његов народ не следи његов пример осећао се веома кривим и сматрао је да је неуспешан као владар. Он је ову лошу ситуацију приписивао себи.

Када је краљ Ченг Танг из Шанг династије, покорио последњег владара династије Шиа, он је издао писмо покајања, које је касније било познато као "Едикт Ченг Танг"
Ово је укључивало самокритику краља. Ченг Танг је написао: "Ја, као цар морам предузети све грехе на себе. Не усуђујем се опростити себи јер ово је божја ствар. Одговоран сам за милионе грехова мојих људи, а последице тих грехова не смеју да сносе милиони људи који припадају мом народу "

Након тога је Шанг династије патила од суше и наредне године бербе су биле оскудне. Краљевски судски службеник задужен за верске обреде предложио је људску жртву као ујам небесима за кишу. Ово је Ченг Танг одбио. Он је одсекао своју дугу косу, исекао нокте и молио се у шуми за кишу. Подносио је сушу и глад.

Рекао је: "Мој народ неће плаћати за моје грехе. Ако је мој народ згрешио морам сам преузети одговорност. Нема потребе да дају своје животе због мојих грехова"
Овакав став усрећи његов народ. Потом поче падати киша.

Људи су били веома ганути када су сазнали да су цар Јао и цар Ченг Танг били самокритични. У ствари, ова два владара су оставили добре примере за наредног цара.

Према кинеској историји, цар Ву из династије Хан је био познат по својим војним походима за територијално проширење, као и по његовој опсесији ка бесмртности и луксузним палатама. Велики издаци цара Ву-а су исцрпели националну ризницу и осиромашили његов народ. Сиромаштво је људе преобразило у лопове и бандите који су осиони лутали царством.

Касније током своје владавине, цар Ву је почео да жали своју политичку грешку. Током владавине у ери Џенг Хе он је одбио понуду Санг Хонгјанга да подржи војну експанзију на западу, уместо тога је промовисао развој пољопривреде у Лунтаи, провинције Шинџијанг. Он је себе пред целом земљом критиковао и јавно се извинио због својих војних и политичких грешака - гест који је познат у историји као "усвајање Лунтаи кајања"

Позвао је премијера Тиен Чиенчуа који је био задужен за смештај војске и народа и унапређење пољопривреде и према његовим препорукама су поједини експерти за пољопривреду унапређени у значајне чланове владе. Са ратовањима и територијалном експанзијом се је потпуно престало. Ове тактике и идеали су подржани касније и од цара Џао-а и Шуен-а.

Краљ Де из Танг династије је издао едикт кајања. Убрзо након што се је цар Де уздигао на престо покушао је да ограничи моћ локалнох војних гувернера који су оспоравали централну администрацију Танг династије. Међутим дошло је до побуна и краљ Де је био приморан да побегне 783 п.н.е. из главног града Чанг'ан-а. Побуњеничка војска га је пратила све до Тиан Ченг.

Следећег пролећа, у години 784 п.н.е. цар Ву је променио име свог доба у Шин Јуен и издао едикт кајања у којем је он преузео све грешке на себе. Написао је: "Нисам спознао да ми је Небо изнад мене приговарало а људи којим сам владао били огорчени на мене... Постидео сам моје претке и разочарао свој народ. Осећам бол када мислим о почињеним грешкама. Све ово је моја кривица" Овај едикт је потресао народ и војнике. Ситуација се је убрзо променила, а побуна завршила.

Према студијама које је предводио научник по имену Шиао Хан, заснованим на "25 прича династијиних званичника" 79 кинеских царева је издало декрет кајања.

Суочени са природним и људским катастрофама, ови кинески владари су упражњавали самокритику, кајали се и исправљали своје грешке. Преузимањем одговорности ови краљеви су пронашли начин да се избегну даље катастрофе.

Њихови начини опхођења су показивали савест племенитих владара у древној Кини. Њихови поданици су били веома срећни. Али што је још важније, њихови поступци манифестују један од суштинских елемената традиционалне кинеске политичке културе.

Преведено с немачког: http://de.clearharmony.net/articles/200808/44822.html

Овај чланак нa:

кинеском: : http://www.yuanming.net/articles/200509/45527.html

енглеском : http://www.clearharmony.net/articles/200806/44822.html